Принцип дизајна-црних филмова који блокирају светлост првенствено се ослања на механизме апсорпције и опструкције светлости. Уграђивањем високих концентрација чађе или других тамних- функционалних пунила у полимерну матрицу, упадна светлост се у великој мери апсорбује и претвара у топлотну енергију при уласку у филм, чиме се значајно смањује интензитет пропуштене светлости. Ова способност велике -апсорпције светлости чини основу за постизање потпуних или скоро{5}}потпуних- ефеката блокирања светлости.
На микроструктурном нивоу, ови филмови повећавају губитак оптичке путање кроз уједначену дисперзију пунила унутар матрице. Како светлост улази у материјал, она пролази кроз вишеструке догађаје расејања и апсорпције на интерфејсу између честица пунила и полимера; ово континуирано продужава путању простирања светлости, на крају спречавајући да већина светлосне енергије прође кроз филм и резултира стабилним ефектом{1}}блокирања светлости. Сходно томе, фактори као што су величина честица пунила, уједначеност дисперзије и однос пуњења директно утичу на учинак блокирања светлости-филма.
Што се тиче структуралног дизајна, неки црни филмови који-блокирају светлост користе процес коекструзије са више{1}}слојева{2}}да би додатно побољшали перформансе кроз функционалну специјализацију сваког слоја. На пример, спољни слој може бити дизајниран да побољша отпорност на временске услове и механичку чврстоћу, средњи слој управља примарном функцијом блокирања светлости{4}, а унутрашњи слој оптимизује карактеристике топлотног{5}}заптивања или обраде. Таква структурна оптимизација не само да повећава ефикасност-блокирања светлости већ и побољшава стабилност и прилагодљивост филма у различитим окружењима примене.